Lečenje šećerne bolesti

Lečenje šećerne bolesti

Osnovni cilj u terapiji dijabetesa je otklanjanje subjektivnih tegoba, sprečavanje akutnih i sprečavanje (odlaganje) hroničnih (kasnih, vaskularnih) komplikacija dijabetesa, čime se produžava dužina, ali i poboljšava kvalitet života obolelih.

Da bi se u tome uspelo teži se postizanju (blizu) normalnih vrednosti glikemije (glikoze pre i posle jela, HbA1c, lipida, krvnog pritiska). Dijeta predstavlja osnovu u lečenju dijabetesa. Kod gojaznih, tip 2, dijabetičara, gubitak težine je jedan od osnovnih ciljeva, kao i normalizovanje glikemije, lipida i krvnog pritiska. Ostvarivanjem prvog cilja značajno se doprinosi i ostvarivanju ostalih ciljeva u terapiji. Dijete zavise od metaboličkih, nutricionih i zahteva svakodnevnog života.

Dijeta sa puno ugljenih hidrata uslovljava hiperglikemiju, hipertrigliceridemiju i pad HDL holesterola. Nove preporuke za oba tipa dijabetesa ograničavaju holesterol na 300 mg dnevno, i savetuju dnevni unos proteina od 10-20% ukupnih dnevnih kalorija.

Saturisane masti ne smeju biti veće od 8 – 9 % ukupnih dnevnih kalorija, sa sličnom proporcijom polisaturisanih masti, a ostatak kalorisjkih potreba čini individualni odnos monosaturisanih masti i ugljenih hidrata koji čine 20 – 35 grama dijetnih vlakana. Polinesturisane masne kiseline promovišu oksidaciju LDL i snizi HDL holesterol, što doprinosi aterogenezi, a u većim količinama može doprineti i karzinogenezi. Piletina, teletina, i riba se trebaju koristiti umesto crvenih mesa da bi se snizila količina satiurisanih masti. Proteinski unos treba biti redukovan ali ne na više od 0,8 g/kg dnevno čak i kod onih sa bubrežnom insuficijencijom.

Terapija fizičkom aktivnošću

Terapija fizičkom aktivnošću, kao oblik nemedikamentne terapije, u tipu 2 dijabtesa treba da obezbedi ne samo adekvatno i ravnomerno korišćenje energetskih materija nego redukciju faktora rizika za razvoj kasnih komplikacija. Pre uvođenja terapije fizičkom aktivnošću u pacijenata sa tipom 2 dijabetesa treba sagledati fizičku spremnost i navike pacijenta. Preporuke o načinu sprovođenja nadzoa i analiziranja uzroka odstupanja od preporučenog pristupa u terapiji fizičkom aktivnošću u tipu 2 dijabetesa ne razlikuju se od navedenih za tip 1 dijabetesa.

Oralni lekovi u lečenju hiperglikemije

Kombinovana terpaija oralni antihiperglikemijski agens + insulin

Kod pacijenata sa tipom 2 dijabetesa i delimično očuvanim kapacitetom rezidualne insulinske sekrecije, studije su pokazale da se optimalna glikoregulacija može postići uvođenjem kombinovane terapije oralni antihiperglikemijski agens + insulin.

Raspored primene ove terapije zavisi od stepena razvoja patofizioloških poremećaja u individualnog pacijenta, ali se najčešće primenjuje kombinacija davanja oralnih agensa pred glavne obroke i srednjedelujućeg insulina pre spavanja. Preporuke o podešavanju efikasnosti kombinovane terpaije oralni antihiperglikemijski agens + insulin ne razlikuju se od preporuka za podešavanje efikasnosti terapije oralnim antihiperglikemijskim agensima i terapije insulinom.

Lekovi koji stimulišu insulinsku sekreciju Sulfonilureja. 

Lekovi iz ove grupe sadrže sulfonilski ureakiseli nukleus. Mehanizam dejstva uključuje povećano oslobađanje insulina iz beta ćelija pankreasa i potenciranje insulinskog dejstva na ciljne ćelije.

Mehanizam dejstva

Specifični receptori na površini beta ćelija pankreasa vezuju sulfonil ureju. Aktivacijom ovih receptora zatvaraju se kalijumovi kanali što dovodi do depolarizacije beta ćelija. Depolarizacija dozvoljava kalcijumu da uđe u ćeliju i dovede do oslobađanja insulina.

Indikacije

Sulfonilureje su kontraindikovane u dijabetesu tipa I jer ovaj lek zahteva funkcionalne beta ćelije pankreasa. Najviše efekta se postiže u negojaznih osoba sa blagim dijabetesom kod kojih hiperglikemija ne reaguje na terapiju dijetom. U gojaznih pacijenata najvažnija je redukcija telesne težine. Kada hiperglikemija u gojaznih postaje izraženija mogu se uključiti preparati sulfonilureje, ali uz istovremenu primenu dijete, fizičke aktivnosti i redukciju telesne težine.

Sulfonilureje koje se nalaze na tržištu:

  •  Tolbutamid (Orinaze) – pakuje se u tabletama od 500 mg. Ima kratko dejstvo (6-10 h). Deli se u dve doze. Koristi se u starijih pacijenata zbog retkih hipoglikemija.
  •  Hlorpropamid (Diabinese) – pakuje se u tabletama od 250 mg. Poluživot mu je 32 h, a dejstvo do 60 h. Srednja doza je 250 mg. Daje se samo u jutarnjoj dozi. Može dovesti do teških hipoglikemija, osipa lica, posebno nakon upotrebe alkohola i drugih brojnih neželjenih efekata, kao što su retencija vode, hiponatremija itd. Svi ovi razlozi su učinili da je hlorpropamid praktično izbačen iz upotrebe.
  •  Tolazamide (Tolinase) – nalazi se u tabletama od 100,250 i 500 mg. Njegovo dejstvo je dugo do 20 h. Srednja doza je od 200 do 1000 mg.

Druga generacija sulfonilureje. Od pre 20 godina u upotrebi su dva preparada sulfonilureje, Gliburid i Glipizid. Ovi lekovi imaju slične hemijske strukture. Vrlo su moćni. Koriste se sa oprezom kod pacijenata sa kardiovaskularnom bolešću. Ne koriste se kod pacijenata sa insuficijencijom bubrega ili jetre zbog povećanog rizika od hipoglikemije.

  •  Gliburid (Glibenklamid) – Nalazi se u pakovanjima od 5 mg. Početna doza je 2,5 mg dnevno, a srednja doza 5-10 mg. Maksimalna dnevna doza je 20 mg nakon čega se ne povećava hipoglikemijski već samo toksični efekat. Ne treba ga davati ljudima starijim od 65 godina zbog opasnosti od hipoglikemije.
  •  Glipizidse – Nalazi u tabletama od 5 i 10 mg. Daje se na pola sata pre doručka. Počinje se sa 5 mg do 15 u jednoj dnevnoj dozi. Ukoliko je potrebna veća doza ona se deli dva puta 20 mg. Metaboliše se u jetri. Kontraindikovan je kod pacijenata sa insuficijencijom jetre ili bubrega. Zbog kraćeg poluživota ima prednost nad gliburidom u starijih pacijenata. Novi preparat glipizida, Glucotrol XL u pakovanju od 5 i 10 mg izaziva ređe hipoglikemije i omogućava nižu glikemiju pre obroka.
  •  Glimepirid – daje se jednom dnevno kao monoterapija. Daje se u najmanjoj dozi, 1 mg dnevno se pokazuje efektivnim, a maksimalna dnevna doza je 4 mg.
  •  Analozi meglitinida – Repaglinid je sličan gliburidu. Deluje tako što se vezuje za receptore sulfonilureje i zatvara ATP osetljive kalijumske kanale. Ima kratak poluživot manje od jednog sata. Dovodi do brzog i kratkotrajnog oslobađanja insulina. Daje se na 15 minuta pre jela. Dnevna doza iznosi od1,5 do 16 mg dnevno. Može da se kombinuje sa metforminom. Ređe dovodi do hipoglikemija. Posebna prednost mu je kod starijih osoba i kod osoba sa bubrežnom insuficijencijom.

Lekovi koji deluju na dejstvo insulin

  •  Bigvanidi. Za razliku od sulfonilureje bigvanidi ne zahtevaju funkcionalne beta ćelije za redukciju hiperglikemije. Upotreba fenformina u Americi je prekinuta zbog razvoja laktične (mlečne) acidoze u pacijenata sa insuficijencijom jetre ili bubrega.
  •  Metformin – retko dovodi do laktične acidoze i u potpunosti je zamenio fenformin u tretmanu dijabetesa. Metformin se primenjuje još od 1957 u terapiji dijabetesa tipa II sam ili u kombinaciji sa drugim lekovima. Od 1995. je u širokoj primeni i u SAD, kao i u celom svetu. Njegov mehanizam dejstva nije potpuno jasan. Deluje na inslinsku rezistenciju i dovodi do smanjenja postprandijalne hiperglikemije, a manje na glikemiju našte. Ne stimuliše dejstvo insulina, usporava apsorpciju iz gastrointestinalnog trakta, dovodi do smanjenja hipertrigliceridemije, i za razliku od drugih oralnih hipoglikemika ne dovodi do porasta telesne težine. Kontraindikovan je u pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom, insuficijencijom jetre i u alkoholičare, kao i u pacijenata sa kardiorespiratornom insuficijencijom. Dnevna doza je od 500 do 3000 mg dnevno, ali se doza do 2000 mg smatra bezbednom. Od neželjenih reakcija najčešći su gastrointestinalni simptomi, anorekcija, muka, povraćanje, prolivi, koji se javljaju u 20% pacijenata i obično su prolaznog karaktera. Hipoglikemija se ne javlja u toku terapije metforminom tako da se naziva antihiperglikemičnim, a ne hipoglikemičnim sredstvom. Laktičnu acidozu izaziva samo ukoliko se ne primenjuju gore navedena ograničenja.
  •  Tiazolidini – ekovi iz ove nove klase antihiperglikemika povećavaju osetljivost perifernog tkiva na insulin. Oni vezuju nuklearni receptor nazvan peroksizomalni proliferativni aktivirani receptor gama (PPAR-J) i utiču na ekspresiju brojnih gena. Tačan mehanizam kojim ovi lekovi povećavaju osetljivost na insulin nije poznat. Deluju na povećanje ekspresije transportera glikoze GLUT-1 i GLUT-4 smanjuju slobodne masne kiseline, smanjuju produkciju glikoze u jetri i ne dovode do hipoglikemije.
  •  Troglitazon prvi lek iz ove grupe je zbog porasta enzima jetre izbačen iz upotrebe, dok se druga dva leka rosiglitazon (avandia) i pioglitazon (actos) nalaze u upotrebi, kao monoterapija i u kombinaciji sa drugim lekovima. Ovi lekovi ne deluju toksično na jetru, ali su mere opreza i kontrole i dalje potrebne. Ovi lekovi se još uvek ne nalaze na našem tržištu.

Lekovi koji utiču na apsorpciju glikoze

Inhibitori alfaglikozidaze. Treća klasa oralnih antihiperglikemika su kompetitivni inhibitori intestinalne alfaglikozidaze. Akarboza i miglitol se nalaze u kliničkoj upotrebi, ali ne i u našoj zemlji. Moćni su inhibitori glikoamilaze i alfamilaze ali su manje efektivni na izomaltazu i laktazu. Usporavaju apsorpciju ugljenih hidrata i smanjuju postprandijalni porast glikemije.

Akarboza je analog oligosaharida. Kompetitivnom inhibicijom alfaglikozidaze ograničava porast glikoze posle jela. Neželjeni efekat je flatulenca i dijareja posebno kod unosa previše ugljenih hidrata. Može se kombinovati sa drugim lekovima.

Efikasnost i bezbednost oralnih hipoglikemika. Univerzitetska (UGDP) grupa je saopštila češću kardiovaskularnu smrtnost u dijabetičara tretiranih tolbutamidom i fenforminom u odnosu na pacijente tretirane insulinom ili placebom. UKPDS nije pokazala da je primena sulfonilureje i metformina povezana sa većom kardiovaskularnom smrtnošću, čak naprotiv metformin dovodi do smanjene smrtnosti. Kada se koriste uputstva o primeni leka onda su i neželjena dejstva smanjena na minimum.

Planiranje dece kod osoba sa dijabetesom

Dijetna vlakna: Neki sastojci biljaka kao što su celuloza, pektini i gume su nevarljivi od strane ljudii i nazivaju se dijetnim vlaknima. Nerastvorljiva vlakna kao celuloza ili hemiceluloza sa nalaze u mekinjama, produžuju vreme prolaksa kroz creva i imaju povoljan efekat na funkciju kolona. Nasuprot tome, rastvorljiva vlakna kao gume i pektini, nalaze se u pasulju, soji, kori jabuka, ovsenom brašnu, smanjuju gastrični i intestinalni tranzit, absorpcija glikoze je usprena i smanjuje se hiperglikemija. Ova vlakna imaju povočljan efekat na nivo holesterola u krvi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *